Upravljanje sistemima za navodnjavanje u javnoj svojini u Srbiji ostaje jedan od ključnih problema domaće poljoprivrede, uprkos značajnim finansijskim ulaganjima. Prema Izveštaju Državne revizorske institucije o reviziji svrsishodnosti poslovanja, u periodu od 2021. do 2024. godine u infrastrukturu za navodnjavanje uloženo je više od 58 miliona evra, ali deo izgrađenih sistema nikada nije stavljen u funkciju. Iako su pojedini objekti tehnički završeni, oni ne obezbeđuju vodu poljoprivrednicima, što dovodi u pitanje opravdanost ovih investicija i ostvarenje strateških ciljeva u sektoru agrara.
Sistemi za navodnjavanje u javnoj svojini izgrađeni su na oko 105.000 hektara, što predstavlja manje od šest procenata ukupnih poljoprivrednih površina u Srbiji koje imaju povoljne prirodne uslove za navodnjavanje. Stvarno korišćenje je još niže, jer je značajan deo infrastrukture zapušten, bez redovnog održavanja i jasnog sistema upravljanja. Kao rezultat toga, kapaciteti koji bi mogli da ublaže posledice suša i klimatskih promena ostaju neiskorišćeni, ističe agrarni analitičar Branislav Gulan.
Dodatni problem, prema njegovim rečima, predstavlja činjenica da planirani razvoj sistema za navodnjavanje nije pratio realizaciju strateških dokumenata. Akcioni plan za sprovođenje Strategije upravljanja vodama, kao i program navodnjavanja i odvodnjavanja do 2032. godine, i dalje nisu usvojeni, iako su za njihovu izradu obezbeđena značajna bespovratna sredstva. Ovakva kašnjenja direktno utiču na sporost realizacije projekata i onemogućavaju dugoročno planiranje u poljoprivredi.
Revizija je pokazala i da javna vodoprivredna preduzeća ne raspolažu potpunim i pouzdanim evidencijama o postojećim sistemima za navodnjavanje. U registrima vodnih objekata nedostaju podaci o kanalima i crpnim stanicama, a mnogi sistemi nisu preneti na upravljanje nadležnim institucijama zbog lošeg fizičkog stanja ili nerešenih imovinsko-pravnih odnosa. Zbog toga se infrastruktura koja je već plaćena javnim novcem ne koristi u punom kapacitetu.
Poseban značaj u ovom kontekstu, kako kaže Gulan, ima sistem kanala Dunav–Tisa–Dunav, koji predstavlja jedan od najvećih vodoprivrednih sistema u ovom delu Evrope. Iako se prostire na gotovo 13.000 kvadratnih kilometara i omogućava odvodnjavanje stotina hiljada hektara zemljišta, njegov potencijal za navodnjavanje i dalje je daleko od maksimalnog. Uprkos bogatoj infrastrukturi i dugoj istoriji, savremena poljoprivreda u Vojvodini i dalje se u velikoj meri oslanja na prirodne padavine.
Podaci za 2025. godinu dodatno oslikavaju paradoks domaćeg sistema navodnjavanja,navodi Gulan. Ukupna navodnjavana površina smanjena je u odnosu na prethodnu godinu, dok je količina zahvaćene vode porasla za gotovo 18 procenata. To ukazuje na neefikasno korišćenje resursa, pri čemu se najveći deo vode crpi iz vodotokova, a dominantan način navodnjavanja ostaje orošavanje, dok su savremeniji sistemi kap po kap i dalje nedovoljno zastupljeni.
Zaključci Državne revizorske institucije ukazuju da problem navodnjavanja u Srbiji nije u nedostatku finansijskih sredstava, već u slabom upravljanju, nepostojanju jasnih planova i neadekvatnom održavanju postojećih sistema. Bez sistemskih promena, funkcionalne infrastrukture i jasne odgovornosti institucija, navodnjavanje će i dalje ostati jedna od najslabijih karika domaće poljoprivrede, a potencijal za stabilnu i konkurentnu proizvodnju ostaće neiskorišćen, zaključuje Branislav Gulan.
