Strategija poljoprivrede i ruralnog razvoja Srbije do 2034. Godine, čiji je nacrt predstavljen nedavno na Odboru Skupštine Srbije za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu, kao jedan od osnovnih ciljeva postavlja obezbeđivanje prehrambene sigurnosti stanovništva. Cilj je dobar, ali je u postojećim uslovima, posebno sa trenutnim budžetskim izdvajanjima za poljoprivredu, veoma teško ostvariv.
Prof. dr Miladin Ševarlić, predsednik Saveza poljoprivrednih inženjera i tehničara Srbije, kaže da se zaboravlja da je poljoprivreda u centru agroprivrede i da je zavisna od predfarmerskog i postfarmerskog sektora. „Cilj da se postigne prehrambeni suverenitet, odnosno prehrambena samodovoljnost, je dobar, ali je pitanje da li će moći da se ostvari. Teško je imati prehrambeni suverenitet ako nemate suverenitet u predfarmerskom sektoru, koji proizvodi inpute, kao što su mineralna đubriva, hemijska sredstva i poljoprivredna mehanizacija, i u postfarmerskom sektoru u kome su prehrambena industrija, trgovina poljoprivredno-prehrambenim proizvodima, struka, nauka i agrobankarstvo“, kaže Ševarlić.
On takav položaj poljoprivrednika opisuje kao mesto između „čekića i nakovnja“. „Poljoprivrednici predfarmerskom sektoru moraju da plate visoke cene semena, mineralnog đubriva i pesticida, bilo da je reč o domaćim ili uvoznim proizvodima, i da kupuju skupu uvoznu poljoprivrednu mehanizaciju, jer smo uništili dve velike fabrike traktora IMR, IMT i Zmaj kao proizvođača kombajna i prikolica – što čini ‘nakovanj’. ‘Čekić’ je prehrambena industrija koja nudi cene koje uglavnom ne odgovaraju poljoprivrednicima ili čak uopšte ne želi da otkupljuje poljoprivredne proizvode, pa poljoprivrednici mogu ili da prihvate niske cene otkupa ili da bacaju proizvode, kao što prosipaju mleko“, kaže Ševarlić.
Ukazuje da je sadašnja generacija poljoprivrednika verovatno pretposlednja koja će obezbediti kakvu-takvu prehrambenu sigurnost Srbiji. „Zato svima koji imaju zemlju preporučujem da, ako ne mogu da je obrađuju, da je privremeno ustupe komšijama, bez ikakve nadoknade, toliko da je održavaju u upotrebljivom stanju, i da, kad bude zatrebalo, preuzmu zemlju i počnu da proizvode hranu. Ko nema zemlju neka nađe svog snabdevača na selu i sklopi s njim dogovor, da bar zna čime hrani decu i svoje stare roditelje. Ono što nam već sada nude u prodavnicama nije zadovoljavajućeg kvaliteta, jer mi nemamo usaglašene propise sa EU“, kaže Ševarlić.
Na primeru mesa objašnjava kako to izgleda: u EU meso može da bude najduže šest meseci u hladnjačama, a u Srbiji godinu, i na dva dana pred istek tih šest meseci, umesto da bude ekološki uništeno, meso iz EU se budzašto proda Srbiji. „Mi čak uvozimo i otpatke iz mesne industrije, mašinski otkošćeno meso sa kostiju, sa izuzetno velikim sadržajem kalcijuma, i to se koristi u ljudskoj ishrani, dok u EU to nije dozvoljeno ni za kućne ljubimce“, upozorava Ševarlić.
