Da srpska sela izumiru čuli smo već nebrojano puta, ali nas i dalje, kada se uputimo u neko selo, iznenadi broj napuštenih i oronulih kuća. Sem što ruže izgled naših prelepih sela ove kuće su i velika pretnja po bezbednost ljudi.
Sela u Srbiji sve su praznija, njihovi meštani, trbuhom za kruhom, odlaze u veće gradove koji im pružaju više mogućnosti. Za njima ostaju prazne kuće, opustela domaćinstva i zaparložene njive. Takvu situaciju zatičemo u Žitištu, Torku i njima susednim naseljenim mestima. Veći problem od praznih kuća predstavlja činjenica da su one, ne odolevajući zubu vremena, postale pretnja po bezbednost meštana, koji kraj njih svakodnevno prolaze. U Žitištu takvih kuća je mnogo, a rešenja za ovaj problem nema ni na vidiku.
Posebna briga se javlja kada se čuje da se u napuštenim kućama, za koje vlasnici već godinama ne haju, igraju deca, a upravo to se čuje kada se pomene kuća na uglu ulica Ive Lole Ribara i Vuka Karadžića u Žitištu.
Situacija nije mnogo drugačija ni u Torku gde se u svakoj ulici može videti po nekoliko napuštenih i oronulih kuća. Međutim, ono što u ovom mestu posebno zabrinjava jeste napuštena i zapuštena radionica koja je u državnom vlasništvu.
Za raspravu o ovim temama u Skupštini opštine Žitište nema prostora.
Veoma je važno voditi računa o kućama i dobrima u seoskim sredinama, pogotovo u vremenu kada se propagira povratak ljudi na selo uz priče o seoskoj idili, prelepe pejzaže rano ujutru ili u smiraj dana. Toga svega neće biti dokle god nesavesni vlasnici ne počnu da održavaju svoje kuće ili ih prepuste nekom ko će to rado činiti. A ukoliko ipak dođe do toga da neki objekat počne da se urušava neophodna je reakcija predstavnika vlasti kako bi se sprečile tragedije do kojih zasigurno može doći.
