Širom Srbije, vegetacioni period se značajno promenio poslednjih decenija. On počinje ranije, duže traje i znatno je više toplotno opterećen, pokazuje istraživanje grupe autora sa Univerziteta u Nišu i Univerziteta u Prištini – Kosovska Mitrovica. Postavlja se pitanje da li naša poljoprivreda može da se prilagodi ovim promenama.
Istraživanje je poredilo razliku između dva tridesetogodišnja perioda: 1961-1990. i 1991-2020, i pokazalo koliko su se pomerili temperaturni pragovi u različitim delovima Srbije. Temperaturni pragovi od 5, 10 i 15 °C predstavljaju biološki utemeljene granice koje označavaju ključne faze razvoja biljaka.
Promene u vremenu dostizanja ovih pragova znače da se čitav biljni ciklus u hronološkom smislu pomera, što ima direktne posledice po planiranje i upravljanje poljoprivrednom proizvodnjom. Istraživanje je pokazalo da se u Srbiji ova tri temperaturna praga danas dostižu nekoliko dana ranije u toku godine u odnosu na posmatrani period iz 20. veka.
Iako su promene u periodu rasta i razvoja biljaka registrovane širom države, njihov intenzitet pokazuje jasnu prostornu diferencijaciju. Naime, u brdsko-planinskim oblastima, najveća promena je snažno produženje perioda sa temperaturama iznad 15°C, gde visokoplaninski ekosistemi sada imaju termičke odlike karakteristične za nizijske uslove. Ali najizraženije promene zabeležene su u nizijskim i istočnim delovima Srbije (Zaječar, Negotin), u Pomoravlju, delovima južne Srbije (Niš, Leskovac, Vranje), kao i u većim urbanim centrima poput Beograda, gde je značajan faktor efekat tzv. urbanog ostrva toplote. U ovim oblastima, koje predstavljaju značajne poljoprivredne rejone, identifikovan je i najizraženiji rast indeksa toplotnog stresa, što ih čini posebno važnim za buduće projekte prilagođavanja. Indeks toplotnog stresa (Heat Stress Index, HSI) je značajan indikator koji povezuje klimatske promene sa njihovim direktnim biološkim i poljoprivrednim posledicama.
Za poljoprivredu u Srbiji ove promene imaju dvostruki efekat. Sa jedne strane, produženje vegetacione sezone i povećana akumulacija toplote mogu omogućiti raniju setvu, potencijalno veći prinos i uvođenje novih kultura. Međutim, sve izraženiji klimatski ekstremi – kasni prolećni mrazevi, letnje suše, učestaliji i duži toplotni talasi kao i povećanje brojnosti štetočina – često redukuju ili u potpunosti eliminišu navedene prednosti. Posebno su osetljive ratarske kulture, kao i voćarstvo i vinogradarstvo, jer su faze cvetanja i oplodnje izrazito osetljive na visoke temperature, naročito u područjima sa ograničenim mogućnostima navodnjavanja.
Rešenje je prilagođavanje poljoprivrede novim uslovima. Prvi i najvažniji pravac adaptacije odnosi se na usklađivanje poljoprivrednog kalendara sa novim klimatskim uslovima. Drugi ključni aspekt adaptacije tiče se upravljanja toplotnim stresom tokom leta – izbor kultura i sorti koje su otpornije na visoke temperature, ali i promenu strukture proizvodnje u najugroženijim oblastima, strateško premeštanje ili diverzifikaciju proizvodnje u skladu sa novim termičkim uslovima. Posebno važan segment adaptacije se odnosi na upravljanje vodnim resursima i kontinuirano praćenje klimatskih pokazatelja.
