U Srbiji je tokom 2022. godine zasejano 17% više pšenice, na 725.000 hektara. Očekuje se rod između 3,6 i 4 miliona tona. Ukoliko do izvoza dođe, sa ovim zalihama očekuje se rekordan izvoz pšenice. Međutim, potencijalni izvoz žitarica ove sezone prate brojni problemi, od kojih se najveći tiče luke u Konstanci, koja važi za glavnu destinaciju srpskih žitarica.

U srpskim skladištima smešteno je oko 4,5 miliona tona pšenice, ovogodišnjeg roda ali i velikih prenetih zaliha iz 2022. Pošto Srbija godišnje troši oko 1,7 miliona tona hlebnog zrna, jasno je da imamo i značajnu količinu za izvoz. U odnosu na prošlu godinu cena ove žitarice je dvostruko niža i kreće se oko 20-ak dinara po kilogramu, a to poljoprivrednicima ne pokriva ni troškove proizvodnje. Kao da ti problemi nisu dovoljni, Srbija se suočava i sa ozbiljnim logističkim problemima kada je reč o izvozu žitarica.

Od početka sukoba u Ukrajini, Srbija ima veliki problem sa izvozom pšenice, zato što joj je glavno tržište Rumunija tj. luka Konstanca. Najveći deo našeg izvoza realizuje se dopremanjem baržama do Konstance, budući da je to najjeftiniji transport. Naime, do prošle godine Srbija je izvozila oko 80% svojih žitarica Dunavom do ove luke. Međutim, brodari koji su radili na ovoj relaciji su većinom prešli da rade na relaciji Ukrajina – Konstanca. U isto vreme pretovarni kapaciteti u luci Konstanca čiji su većinski vlasnici (90%) miltinacionalne kompanije, stavljeni su u službu izvoza pre svega ukrajinskih žitarica, zatim rumunskih, bugarskih pa tek na kraju žitarica iz Srbije.

Drugim rečima, ne samo da je ukrajinsko žito preplavilo tržište i značajno oborilo cene, već je i preplavilo silose u Konstanci i odvuklo najveći deo barži tj. brodara da posluju sa transportom robe iz Ukrajine, onemogućavajući nama lakši transport i dižući troškove transporta našim izvoznicima. Blokiranjem luke pitanje je da li i gde Srbija može da proda svoje žitarice.

U ovakvoj situaciji, naši izvoznici moraju da traže alternativne načine. Postavlja se pitanje, šta ćemo u ovoj situaciji da radimo? Da li smo kao država dovoljno fleksibilni i inovativni da osmislimo rešenje za ovaj problem?