Domaći beli luk se oduvek isticao kvalitetom na našim pijacama. To je veoma značajna povrtarska kultura i začinsko eterična biljka. Njegovo gajenje nije komplikovano, ali se sve manje gaji na njivama, što potvrđuje velika količina belog luka iz uvoza.
Domaći beli luk se može uzgajati u jesenjem i proletnjem roku, a prinosi su, zavisno od roka sadnje od 2 do 12 t/ha. Može se proizvoditi kao jesenjak, kada daje veći prinos i do 13 t/ha, i proletnjak kada daje od 2 do 4 t/ha. Sam naziv govori kad se obavlja i sadnja lukovica. Pre svega, treba pripremiti zemljište za sadnju na kvalitetan način, kako bi mogli uopšte da planiramo bilo kakav prinos. Jako je važno da priprema zemljišta bude blagovremena, sa dovoljno unetih hraniva. Beli luk najbolje uspeva na strukturnim, plodnim, dubokim i oceditim zemljištima. Zato i obrada zemljišta treba da se odradi na dubinu do 30 cm, a priprema pred setvu na 15 do 25 cm, kako bi se stvorio dovoljno rastresit sadni sloj zemljišta. Mineralna hraniva treba uneti sa obradom zemljišta pred sadnju. Azot se unosi u količini od 100 – 200kg, fosfor 50 – 80kg, a kalijum 100 – 200kg/ha aktivne materije. Pošto je beli luk potrošač sumpora, poželjno je u zemljište uneti kalijum sulfat, kao formulaciju za kalijum. Nije neophodno unositi velike količine stajnjaka za luk. Ako se to koristi, onda je to bolje uraditi pod predusev, jer veće prisustvo stajnjaka može dovesti do negativnih posledica na luk. Jedan od veoma bitnih elemenata u proizvodnji belog luka, je obezbeđenje dovoljne količine kvalitetnog sadnog materijala.
Za hektar je potrebno od 800 do 1.200 kg kvalitetnih čenova, koji se direktno na njivi pripremaju za sadnju. Poželjno je prilikom sadnje voditi računa o krupnoći češnjeva, kako bi češnjeve iste krupnoće sadili u iste redove. To najviše iz razloga ujednačenog kvaliteta u veličini lukovica. Sadnja se obavlja ručno, kako bi češnjevi bili pravilno položeni u brazdice. Motikom se otvara brazda u koju se sade po dva reda na rastojanju od 20cm, a sadi se u trake, uzmeđu kojih se ostavlja rastojanje od pola metra za nesmetano kretanje i dalju negu luka. Znači tri trake sa po dva reda pa pola metra razmaka i opet isto. Za prolećnju sadnju, treba koristiti zemljišne pesticide pre setve, kako bi se smanjio napad korova i štetočina.
Jesenjak se sadi u oktobru, da do zime ima iznikla 3 do 4 lista. Otporan je na mraz i ako je dobro ukorenjen, izdrži i -25 C. Stiže rano u proleće i može se koristiti kao mladi luk. U julu i avgustu se vadi iz zemlje, kada stablo i lišće počnu da se suše. Nakov vađenja se plete u vence i čuva na suvom i promajnom mestu. Pošto brzo gubi vlagu nije dobar za kasnu potrošnju preko zime i proleća. Proletnjak se sadi čim se može nesmetano ući u njivu. Najbolje je da to bude u martu mesecu, kao bi izbegli da iz kasnije sadnje dobijemo „jedince“. Obrazuje sitniju i žilaviju glavicu. Bolje se čuva od jesenjaka.
Od bolesti, najznačajnija je plamenjača, zatim rđa i botritis koji izaziva trulež i nekrozu stabla i glavice. Najveće štete luku nanosi muva belog luka (Suillia lurida meig). Ako se sve bolesti i štetočine otkriju na vreme, a preuzmu se sve preventivne i kurativne mere, naša prizvodnja će biti bez problema. Kada se uzme cena kilograma belog luka, a sa pravilnom agrotehnikom možemo imati prinos i do 15 t/ha, nije jasno iz kog razloga je gajenje belog luka kod nas toliko zapostavljeno.
