Da li se milioni dinara iz budžeta grada Zrenjanina zaista dodeljuju najboljim medijskim projektima ili najpodobnijim medijima? I ove godine ista slika. Ista pitanja. I iste sumnje.
Na papiru, kriterijumi su jasni. Ocenjuju se kvalitet projekta, javni interes, kapacitet medija, opravdanost troškova, dostupnost sadržaja građanima, pa čak i eventualna kršenja profesionalnih i etičkih standarda. Ali kada se podvuče crta, ponovo najveći deo novca završava kod medija za koje kritičari tvrde da su bliski vlasti. Da li je to slučajnost ili pravilo?
Najveći pojedinačni iznos dobio je Santos Commerce, koji je odnedavno u vlasništvu kompanije Best Media Team, povezane sa Alo Media Systemom. Za tri projekta odobreno je više od deset miliona dinara.
Dok jedni dobijaju milionsku podršku iz gradskog budžeta, drugi ostaju bez ijednog dinara. Komisija nije podržala projekte posvećene očuvanju ćirilice, kulture sećanja, bezbednosti u saobraćaju i drugim temama za koje su njihovi autori smatrali da predstavljaju javni interes.
Kako su pojedini projekti ocenjeni? Zašto su jedni dobili milionske iznose, a drugi nijedan dinar? Na osnovu kojih obrazloženja? I da li su svi učesnici zaista imali jednake šanse?Posebno pitanje ostaje bez jasnog odgovora. Kada se procenjuju mere koje su medijima izrekli REM, Savet za štampu ili drugi državni organi, da li se proveravaju samo podnosioci projekta ili i medijske grupe, povezana pravna lica i vlasnički povezane kompanije? Odgovor na to pitanje mogao bi biti od presudnog značaja za razumevanje čitavog postupka.
Jer projektno sufinansiranje nije zamišljeno kao nagrada za političku lojalnost, već kao mehanizam kojim građani dobijaju kvalitetnije, objektivnije i raznovrsnije informisanje. Međutim, kada iz godine u godinu najveći deo novca završava kod istih ili vlasti bliskih medija, a kritički mediji ostaju bez podrške, opravdano se postavlja pitanje – da li javni interes zaista odlučuje ili odlučuje politička podobnost? To nije pitanje samo za komisiju.To je pitanje za Grad Zrenjanin. To je pitanje za Ministarstvo informisanja. I na kraju, to je pitanje za sve građane čiji se novac raspodeljuje. Jer budžetski novac nije novac političkih stranaka. To je novac građana. A građani imaju pravo da znaju po kojim kriterijumima se deli svaki dinar namenjen javnom informisanju.
