Finansijski pokazatelji ukazuju da je delatnost slatkovodne akvakulture i dalje relativno malo i izrazito koncentrisano tržište. U 2025. godini poslovala je 121 aktivna kompanija, u odnosu na 117 godinu ranije i 114 u 2023. godini. Ukupni prihodi sektora opadaju drugu godinu zaredom, a još izraženiji je pad profitabilnosti. Podaci pokazuju i da je broj zaposlenih u sektoru u padu.
Profesor Zoran Marković sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu kaže da je, nažalost, izazova u delatnosti uzgoja ribe mnogo. Ističe tri problema za koja smatra da su najveća i čijim bi se rešavanjem mnogo pomoglo proizvođačima ribe u našoj zemlji.
Kao prvi izvor teškoća ističe virusne bolesti sa kojima se proizvođači već decenijama bore, gotovo bez ikakve podrške nadležnih institucija. „Naime, na šaranskim ribnjacima prisutna su dva virusa (KHV – koi herpes virus šarana i CEV – spavajuća bolest) koja kod pojedinih uzrasnih kategorija riba mogu da izazovu i stopostotno uginuće. Na pastrmskim ribnjacima to su IPN – virusna nekroza gušterače i VHM – virusna hemoragična septikemija, koje neretko izazivaju uginuća i nekoliko desetina procenata gajenih pastrmki. Ovih dana svedoci smo slične situacije sa afričkom kugom svinja, kojoj je Ministarstvo poljoprivrede veoma ozbiljno pristupilo, uz nadoknadu štete proizvođačima. Nažalost, takav odnos nikada nije postojao prema proizvođačima ribe. Svu pretrpljenu štetu snosili su isključivo sami proizvođači, zbog čega je više ribnjaka u poslednjih nekoliko godina prestalo sa radom“, objašnjava Marković.
Kao drugi najveći izazov ističe klimatske promene, koje uslovljavaju sve manje količine vode u izvorima, rekama, kanalima i izdanskim vodama iz kojih se snabdevaju ribnjaci, kao i sve više temperature vode, na koje ribe ne mogu dovoljno brzo da se prilagode, što se veoma odražava na količinu proizvedene ribe.
Kao treći najveći izazov Marković ukazuje na odsustvo subvencija za proizvođače ribe. „Proizvodnja drugih gajenih životinja prepoznata je od strane Ministarstva poljoprivrede i kroz mere podrške proizvođači dobijaju sredstva koja im pomažu u poslovanju. Poslednje subvencije za proizvođače ribe bile su pre četiri godine i iznosile su svega deset dinara po kilogramu, što je oko dva odsto veleprodajne cene ribe. Od tada više ne postoje ni tako male subvencije.“
Iako situacija u sektoru nije optimistična, što pokazuju i finansijski podaci, profesor Marković smatra da Srbija ima potencijal da poveća proizvodnju ribe. „Iako je Srbija među evropskim zemljama sa najmanjom potrošnjom ribe – trošimo svega pet kilograma po stanovniku godišnje, samo oko 20 odsto sopstvenih potreba podmirujemo iz domaće proizvodnje i izlova iz naših reka, dok se za uvoz ribe svake godine izdvaja više od 100 miliona dolara“, ističe i dodaje da je potencijal za povećanje proizvodnje ribe u Srbiji veoma veliki, pre svega u šaranskom ribarstvu. „Naime, samo na prostoru Banata postoji više od 100.000 hektara neplodnih površina koje se ne mogu koristiti za druge oblike proizvodnje, a mogle bi da se iskoriste za izgradnju ribnjaka. Na taj način ne samo da bismo povećali ribnjačke površine, već bi zemljište nakon dve decenije korišćenja kao ribnjak postalo plodnije i moglo bi da se koristi i za druge oblike poljoprivredne proizvodnje“. Prema rečima Zorana Markovića, ne treba zanemariti ni činjenicu da Srbija proizvodi pšenicu, kukuruz, ječam, soju i suncokret, koji predstavljaju osnovne komponente za proizvodnju hrane za šarana.
