Organizacija nastave u osnovnim i srednjim školama u Srbiji, tokom prethodne, 2020/21. školske godine, razlikovala se od škole do škole, ali i od nastavnika do nastavnika unutar iste škole. Razlike su u toj meri bile izražene da se ne može izvući opšti zaključak, osim da je svaki nastavnik imao drugačiji metod rada i da se svako snalazio „onako kako je znao i umeo”.
Istraživanje „Formalno obrazovanje u Srbiji tokom pandemije koronavirusa“, autorke Dobrinke Kuzmanović, profesorke na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, daje do sada najsveobuhvatniji pogled na to kako se domaći obrazovni sistem snašao u pandemijskim okolnostima. Istraživanje je sprovedeno u okviru projekta „Pravo na obrazovanje u periodu krize izazvane pandemijom virusa kovid 19 u Srbiji”, koji je realizovao Užički centar za prava deteta (UCPD), uz podršku Evropske unije, krajem 2021. godine. U kvalitativnom istraživanju učestvovalo je po 50 učenika (6. i 8. razreda osnovne škole i 1. i 3. razreda srednje škole), roditelja i nastavnika osnovnih i srednjih škola, iz 14 gradova u Srbiji.
Tokom prošle školske godine najveći deo nastave realizovan je po kombinovanom modelu, a kada je došlo do pogoršanja epidemiološke situacije u novembru i decembru 2020. đaci su imali onlajn časove. Istraživanje je pokazalo da su u ovom periodu nastavnici realizovali onlajn nastavu u realnom vremenu, preko platformi za video-konferencije dok su neki postavljali učenicima materijale za učenje i zadatke na platforme i sisteme za upravljanje učenjem ili su im slali putem imejla i/ili servisa za čet. Većina nastavnika nije zahtevala od učenika da prate TV časove koji su emitovani putem javnog medijskog servisa. Za učenike iz osetljivih socijalnih grupa koji pohađaju specijalne škole, redovne onlajn nastave u realnom vremenu nije bilo, već su se neki nastavnici povremeno viđali sa decom posredstvom platformi ili u školi, u periodu kada je nastava zvanično realizovana onlajn. Način rada prilagođavan je individualnim karakteristikama i potrebama učenika (npr. nastavnici su putem imejla slali roditeljima učenika materijale za učenje, ostavljali u školi štampane materijale, pa su ih učenici ili roditelji preuzimali i urađene zadatke vraćali u školu, a neki su čak slali i poštom, ukoliko nije bilo drugog načina). Što se tiče nastave po kombinovanom modelu, ona je podrazumevala podelu učenika u okviru odeljenja (koja broje više od 15 učenika) u dve grupe, pri čemu jedna grupa pohađa nastavu u školi, a druga na daljinu. U osnovnim školama, grupe su se smenjivale na dnevnom, a u srednjim školama na sedmičnom nivou.
Istraživanje je pokazalo da je onlajn nastava u sklopu kombinovane nastave (za polovinu učenika iz odeljenja koja prati časove od kuće) ređe realizovana. Čak i kada su postojale tehničke mogućnosti za izvođenje onlajn nastave iz učionice, za većinu nastavnika bio je problem da istovremeno rade sa obe grupe đaka: sa jednom neposredno, a sa drugom na daljinu. Realizovanje nastave u učionici i na daljinu (u različitim smenama) takođe je bilo izazovno za nastavnike, jer je zahtevalo celodnevno radno vreme. Manji procenat nastavnika koji je učestvovao u istraživanju je radio na ovaj način, dok se od većine učenika zahtevalo da samostalno nauče gradivo koje su njihovi vršnjaci učili u školi, kako bi mogli kontinuirano da prate nastavu, navodi se u istraživanju.
Ispitanici iz sve tri ciljne grupe saglasni su u tome da je onlajn nastavu većina đaka shvatila „manje ozbiljno” i odgovorno nego nastavu u učionici, kao i da određenom procentu učenika školske obaveze nisu bile prioritet tokom pandemije koronavirusa. Atmosfera na onlajn časovima, prema rečima učenika, često je bila „haotična”, učenici nisu slušali ni jedni druge, niti nastavnika, dok nastavnici nisu bili u stanju da uspostave disciplinu i produktivnu radnu atmosferu. Što se tiče kvaliteta onlajn i kombinovane nastave, učenici, nastavnici i roditelji smatraju da je on generalno niži nego kvalitet nastave u učionici. Učenici smatraju da na onlajn časovima (preko platformi za video-konferencije) mnogo više nauče, nego kada im nastavnici pošalju ili postave materijal na školsku platformu za učenje. Isto tako, učenici, kao i nastavnici i roditelji, smatraju da su časovi u učionici i „živa reč” nezamenjivi i da imaju apsolutnu prednost u odnosu na onlajn časove.
Zbog ocenjivanja su bili zabrinuti svi učesnici obrazovnog procesa, ali iz različitih razloga. Nastavnici su najviše brinuli zbog zakonski propisane obaveze da svi učenici do određenog roka budu ocenjeni, što u vanrednim okolnostima nije bilo lako, kao i zbog valjanosti i pouzdanosti sumativnih ocena tokom nastave na daljinu, a dešavalo se i to da roditelji, starija braća i sestre, ali i privatni nastavnici rade zadatke umesto učenika. Učenici i roditelji brinuli su zbog visokih zahteva i nerealnih rokova, ali nekada i zbog akademske nečestitosti (pogotovu ona deca koja su svojim radom i trudom dolazila do ocena).
