Danas je Đurđevdan

0
26

Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas slave Đurđevdan, a po broju svečara, Đurđevdan je na drugom mestu u Srbiji, posle Nikoljdana. Svetog Đorđa slave i katolici i pravoslavci. Pravoslavci kao krsnu slavu 6. maja, a katolici kao imendan 23. aprila.

Prema hrišćanskom predanju, Sveti velikomučenik Georgije bio je rimski vojnik poreklom iz Male Azije. Prema predanju, rođen je između 275 i 280. godine u maloazijskoj oblasti Kapadokiji, u bogatoj i uglednoj hrišćanskoj porodici. Za vreme cara Dioklecijana organizovan je najveći progon hrišćana, 303. godine, deseti po redu. Videvši da je otpočelo nemilosrdno istrebljavanje hrišćana po celoj zemlji, Georgije podeli sva svoja blaga siromašnima i oslobodi svoje robove. Isto uradi i u Palestini, pustivši sluge, zavešta siromašnima imanja i bogatstva.

Na jednom saboru je govorio o progonu hrišćana i tom prilikom je izašao pred cara i odvažno ispovedio da je i sam hrišćanin. Po carevom naređenju, vojnici su položili Georgija na zemlju, zabili mu noge u klade, a na grudi mu postavili veliki, teški kamen. Tako pritisnut, u velikim bolovima, dočekao je jutro, kada ga je posetio car, očekujući da će posle ovih muka Georgije da se odrekne vere. Međutim, Georgije je jasno i glasno odbio da se odrekne svoje vere. Car tada naredi da se donese veliki točak za mučenje, sa daskama prepunim velikih eksera, udica, noževa, mačeva. Vezan za takav točak dok se točak sa njim okretao, to je trajalo dok mu celo telo nije bilo u ranama. Sa točka su ga odvezali, misleći da je mrtav. Kada su se uverili u suprotno, car naredi da Georgija zakopaju u negašeni kreč tako da mu je samo glava bila van zemlje, i tako ga ostave tri dana da sagori. Nakon tri dana, kada su ga otkopali – uvideše da je i dalje živ. Mučenja su, po naređenju cara, nastavljena. Car odluči da pozove najvećeg mađioničara u carstvu, po imenu Atanasije, i njime savlada Georgija. Atanasije se odazva caru i pripremi dva napitka – jedan, od koga bi Georgije trebalo da se pokori caru, a drugi smrtonosan. Car naredi da silom napoje Georgija prvim napitkom, a pošto se Georgije nije pokorio, onda naredi da mu se da i drugi, smrtonosni napitak. Svi stadoše zapanjeni kada Georgije opet osta živ. Na savet nekih dvorana, car je tražio od Georgija da se pokloni pred kipom boga Apolona da bi mu poštedeo život. Silan svet se skupio u hramu da vidi kako će Georgije da se odrekne Hrišćanstva. On je prišao statui Apolona i prekrstio je posle čega se statua srušila, a sa njom i sve druge statue u hramu. Videvši to žena cara Dioklecijana, carica Aleksandra viknula je: “I ja verujem u Boga koji Đorđu daje toliku snagu.” Car Dioklecijan najzad izda naređenje da se odrubi glava, i Georgiju i carici Aleksandri. Stigavši na gubilište, Georgije stade na određeno mesto i pomoli se. A onda, Georgije položi svoju glavu, i bi posečen dana 23. aprila tj. 6. maja po novom kalendaru 303. godine. Sveti Đorđe se na ikonama predstavlja na konju, a kopljem probada aždaju. Nešto dalje od njega stoji jedna žena u gospodskom odelu. Aždaja na ikoni predstavlja mnogobožačku silu zbog koje su stradali brojni nevini ljudi.

Đurđevdan je praznik sa jako puno narodnih običaja i magijskih radnji za zaštitu, zdravlje i plodnost, koje se tog dana obavljaju. Đurđevdan se smatra za granicu između zime i leta, praznik vezan za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve. Glavni običaji su: Pletenje venaca od bilja, umivanje biljem, kupanje na reci. Uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama kao i ulazne vratnice i kapije. Ovo se čini da bi godina i dom bili “berićetni”. “Da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru”. Ponegde je običaj da ovo kićenje zelenilom vrše na sam Đurđevdan pre zore. Takođe, opletu se venčići od “đurđevskog cveća”: đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana. Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama – “da bi se sačuvali od grada” (slično krstovima od badnjaka za Božić). Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac, i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Uskrsa; to se zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći.  Ujutru se svi redom umivaju vodom: deca – “da budu zdrava kao dren”, devojke – “da se momci grabe oko njih”, stariji – “da budu zdravi”, domaćin – “da mu kuća bude dobro čuvana”, itd. Svaki prema svojim potrebama i željama.

Veliku važnost ima i kupanje na reci, pre sunca (ponekad se u reku bacaju venci od raznog cveća, ili se sipa mleko). Da bi bili zdravi i jaki, ljudi su se kitili cvećem i biljem, opasivali se vrbovim i drenovim prućem. Ponegde se mladež ljuljala na drenovom drvetu, “da bi bila zdrava kao dren”, a devojke su se valjale po zelenom žitu, “da bi im kosa rasla kao žito”.

Narod na Đurđevedan, rano pre zore, odlazi u prirodu zajednički na “đurđevdanski uranak”, na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke. Za ovo se pripremi jelo i piće; obavezno se pripremi jagnje na ražnju a oni koji su za to zaduženi, odu mnogo ranije na zakazano mesto i otpočnu sa pripremama tako da se ražanj već uveliko okreće kad ostali dođu. Pesma, igra i veselje traju često i do podne.

Na Đurđevdan ne valja spavati, “da ne bi bolela glava”, a ako je neko spavao “onda na Markovdan da spava na tom istom mestu”. Verovalo se da ako je na Đurđevdan vedro – “da će biti plodna godina”, a ako na ovaj praznik i sutradan bude padala kiša – “da će leto biti sušno”. Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here