Prirodna kontrola štetočina je suptilna taktika preživljavanja biljaka koja bi mogla da nas nauči kako da smanjimo široku upotrebu hemijskih pesticida u poljoprivredi. Pre svega, moramo razumeti kako naizgled bespomoćna flora sama primenjuje ovu majstorsku strategiju.
Biljke mogu izgledati bespomoćno u borbi protiv insekata, jer nemaju ni ruke ni rep da ih oteraju. Ali mnoge od njih proizvode jake repelentne hemikalije – od onih koje imaju samo loš ukus ili miris, do onih koje mogu ubiti. Ova odbojna jedinjenja dobro deluju protiv insekata koji grickaju i sisaju sok i koji se hrane širokim spektrom biljnih vrsta, ali i protiv sisara na ispaši. Ipak, neizbežno, tokom evolucije, određene životinje su se prilagodile do te mere da ih sada privlače čak i najodbojnije stvari koje su biljke smislile. U stvari, mnogi usevi koje uzgajamo za konzumaciju, od duvana pa do kafe i korijandera, sviđaju nam se upravo zbog jedinjenja koja proizvode da obeshrabre svoje neprijatelje među biljojedima.
Neke biljke su, kroz prirodnu selekciju, razvile drugačiju strategiju u cilju odbijanja nepoželjnih posetilaca: one šalju mirise kako bi privukle neprijatelje svojih neprijatelja. U zavisnosti od tih signala, mogu se javiti različiti ,,neprijatelji neprijatelja”. Bolje razumevanje ovih prirodnih rešenja može nam pomoći da smanjimo upotrebu hemijskih pesticida, koji predstavljaju pretnju ne samo za mnoge potencijalne saveznike insekata, već i za ljudsko zdravlje. Veoma su zanimljive ose koje napadaju gusenice koje se hrane biljkama kukuruza. U početku se mislilo da ose moraju da koriste mirise i vizuelne znakove koji dolaze od gusenica. Ali vrlo brzo se ispostavilo da su biljke koje aktivno emituju isparljive materije te koje privlače ove ose. Ispostavilo se da su proizvodile mešavinu veoma specifičnih jedinjenja kao odgovor na napad gusenica, onih koje inače ne emituju. Samo oštećenje biljke ne izaziva ista isparenja. Ali ako oštetite biljku, a zatim namažete pljuvačku gusenice na oštećeno mesto, dobićete istu reakciju. Neka jedinjenja se odmah emituju sa oštećenog mesta — to se naziva isparljivim zelenim listovima. Oni su ono što osećate kada kosite travnjak. Ali pored toga, biljka će sintetizovati ova nova jedinjenja kao odgovor na pljuvanje, ona koja proizvodi samo kada je napadnu gusenice. Oni se ne emituju samo sa mesta oštećenja, već i iz neoštećenih listova biljke koja je napadnuta. Kasnije je otkriveno da nisu samo parazitske ose te koje mogu da pokupe ove mirise, već i susedne biljke. Različiti istraživači otkrili su da je odgovor jači kod biljaka koje su bliže jedna drugoj.
Sve ove biljke emituju različite isparljive materije. Pokazalo se da ose moraju da nauče da povezuju ove mirise sa prisustvom domaćina insekata da bi u njih položile jaja. Tako se ose stalno suočavaju sa različitim signalima i nije uvek predvidljivo koji će signal biti najkorisniji. Na ovaj način mogu naći biljku na udaru buba, a pošto u njih definitivno ne mogu položiti jaja, naučiće da izbegavaju specifične mirise povezane sa tom situacijom. Ali čim pronađu biljku na udaru gusenice i identifikuju je kao pravog domaćina, zapamtiće okolne mirise kao nešto na šta treba da se fokusiraju.
Široko rasprostranjena upotreba pesticida u poljoprivredi za otklanjanje štetočina useva doprinela je drastičnom smanjenju populacija insekata. Postavlja se pitanje, da li ovi pesticidi mogu da smanje broj prirodnih neprijatelja koji su nam na raspolaganju da nam pomognu da kontrolišemo štetočine useva, kao i da li postoji način da ih vratimo? Čini se da ima smisla obučiti ose na miris koji će ih verovatno dovesti do štetočine koju želite da ubiju. Ovo se može uraditi kombinovanjem mirisa koji tipično emituje napadnuta biljka sa izmetom gusenice, zbog čega se ose veoma uzbuđuju, ali mogu da namirišu samo kada se približe.
