Pitanje vlasništva nad poljoprivrednim zemljištem u Srbiji ni danas nije do kraja rešeno, iako su od prve restitucije prošle više od tri decenije. Stručnjaci upozoravaju da se bez jasnog svojinskog razgraničenja, završetka restitucije i obnove porodičnih gazdinstava ne može govoriti o dugoročno stabilnoj poljoprivredi niti o prehrambenom suverenitetu države.
Srbija je tokom prethodnih decenija izgubila značajan deo prehrambenog suvereniteta, dok su sela ostajala bez stanovništva, malih prerađivačkih kapaciteta i stabilne proizvodnje hrane, upozoravaju stručnjaci. Agrarni analitičar Branislav Gulan ocenjuje da će za ozbiljan oporavak domaće poljoprivrede biti potrebna najmanje jedna decenija sistemskog rada.
Početkom devedesetih godina Srbija je među prvima u Istočnoj Evropi pokrenula vraćanje oduzetog poljoprivrednog zemljišta bivšim vlasnicima. Tadašnji ministri poljoprivrede sproveli su proces vraćanja oko 150.000 hektara zemlje, od čega je najveći deo vraćen u Vojvodini – približno 123.000 hektara. Taj proces odnosio se na zemljište koje je posle Drugog svetskog rata prešlo u društvenu svojinu kroz konfiskacije i agrarne reforme. Međutim, veliki deo imovine nikada nije vraćen, a brojni naslednici i danas čekaju okončanje restitucije. Jedan od najvećih problema odnosi se na zadružnu imovinu. Prema procenama, još nije završen proces vraćanja oko 200.000 hektara nekadašnje zadružne zemlje, iako za deo te imovine postoje poznati titulari i dokumentacija.
Stručnjaci upozoravaju da su upravo nerešeni imovinski odnosi otvorili prostor za brojne kontroverze tokom privatizacija nakon 2000. godine. Tada su nestali mnogi mali prerađivački kapaciteti u selima Srbije, što je dodatno ubrzalo gašenje ruralnih sredina. Sagovornici iz agrarnog sektora ocenjuju da bi povratak malih prerađivačkih pogona u sela mogao da doprinese obnovi lokalne ekonomije, otvaranju radnih mesta i zadržavanju stanovništva na selu.
Prema dostupnim podacima, u Srbiji danas postoji 508.365 poljoprivrednih gazdinstava, dok se više od 1,15 miliona ljudi direktno ili indirektno bavi proizvodnjom hrane. Oni obrađuju oko 3,25 miliona hektara zemljišta. Međutim, veliki problem predstavlja usitnjenost poseda. Poljoprivredno zemljište rasparčano je na oko 19 miliona parcela, dok čak 217.623 gazdinstva poseduje manje od 2,5 hektara zemlje. Takva struktura otežava ekonomsku održivost proizvodnje, ulaganja u mehanizaciju i konkurentnost domaće poljoprivrede.
Dodatne dileme postoje i kada je reč o državnom poljoprivrednom zemljištu. Zvanične institucije navode da se danas u zakup može izdavati oko 450.000 hektara državnih oranica, ali deo stručne javnosti smatra da podaci nisu u potpunosti usklađeni. Pojedini agroekonomisti upozoravaju da je u kategoriju državne zemlje tokom godina svrstavana i zadružna imovina, kao i određene površine koje nikada nisu bile klasična državna svojina. Zbog toga se sve češće traži novo svojinsko razgraničenje zemljišta, kako bi se jasno utvrdilo šta pripada državi, šta zadrugama, a šta privatnim vlasnicima.
Problemi domaće poljoprivrede ne završavaju se samo na pitanju zemlje. Mali proizvođači godinama se suočavaju i sa finansijskim pritiscima. Krajem 2016. godine dugovanja poljoprivrednika za neplaćene penzijske doprinose dostigla su gotovo 100 milijardi dinara. Najugroženiji su bili mali proizvođači sa posedima do 2,5 hektara, kojih u Srbiji ima više od 217.000.
