Prvi maj u vanrednom stanju

0
54

Prvi maj ove godine proveli smo drugačije nego ikad: uz produžen policijski čas, zabranu okupljanja, pusta izletišta, bez protestnih šetnjii i uz roštiljanje svedeno na kućne uslove. Međutim, protesti nisu u potpunosti izostali pošto su sindikati širom sveta održali online prvomajske proteste putem kojih su izazili svoje nezadovoljstvo uslovima rada.

Američki sindikati započeli su 1886. godine masovne štrajkove pod parolom „tri osmice”. Tražili su da svakog dana ljudi osam sati rade, osam sati odmaraju i da imaju osam sati za kulturno uzdizanje. Najveći štrajk dogodio se u Čikagu 1. maja 1886, a tom štrajku je prisustvovalo više od četrdeset hiljada radnika. Sledećih dana protestima se pridružuju desetine hiljada nezadovoljnih radnika. Iako su najavljene mirne šetnje atmosfera se zakuvala. Kada se ispred jedne fabrike policija umešala u sukobe između sindikalaca i štrajkbrejkera jedna osoba je poginula, a više njih je ranjeno. Ogorčeni policijskom brutalnošću radnici, levičari, ali i anarhisti su sutradan 4. maja organizivali demonstracije na čikaškom trgu Hejmarket. Osoba čiji identitet nije utvrđen bacila je tada bombu kojom je ubijeno sedam, a ranjeno 67 policajaca. Nastradali su i demonstranti. – preminulo ih je najmanje četvoro, a povređeno je više od 30 štrajkača. Zbog tog događaja, koji se naziva i Hejmarket masakr – osam anarhista je uhapšeno, optuženo za ubistvo i osuđeno na smrt, iako njihova krivica nije utvrđena. Kasnije je dokazano da nisu imali pošteno suđenje. Pojedini dokazi su fabrikovani, porota je bila na strani tužilaštva, a i sudija je bio pristrasan. U sećanje na te događaje, tri godine kasnije na Prvom kongresu Druge internacionale ustanovljeno je praznovanje Prvog maja.

U godinama koje su usledile posle sednice Druge internacionale talas demonstracija i radničkog nezadovoljstva zapljusnuo je celu Evropu. Od južnoslovenskih naroda, prvo su počeli da ga obeležavaju Slovenci i Hrvati, u tadašnjoj Austrougarskoj. Loši uslovi rada, niske nadnice i izostanak radnog vremena podstakli su ubrzo i radnike u Srbiji da organizuju prvomajski miting 1893 godine. Za mesto demonstriranja odabrana je kafana „Radnička kasina” na mestu današnjeg Doma omladine u Beogradu. Iako su obezbedili i muziku i crvene parole „Proleteri svih zemalja ujedinite se” nezvani gost bila im je žandarmerija. Pokušaji su se završili pre nego što su i počeli, a nesuđeni učesnici demonstracija vrlo brzo su se razišli kud koji.

Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija uvela je Praznik rada kao državni praznik 1945. godine i od tada je Beograd taj dan dočekivao umiven i okićen cvećem, spreman za prvomajsku vojnu paradu. Na gradskim zdanjima bili su portreti utemeljivača socijalizma Marksa, Engelsa i Lenjina, kao i druga Tita. Gotovo na svakom koraku bile su mnogobrojne parole kojima je isticana odanost principima revolucije i socijalizma i proklamovanim idealima jugoslovenske socijalističke zajednice. Odavana je počast radnom čoveku i jugoslovenskoj armiji, čuvaru granica zemlje samoupravljača. Nakon vojske sledio je defile preduzeća, ustanova, gradova, folklornih ansambala, sportista i drugih. Učesnici u defileu trudili su se da se pokažu u najboljem svetlu, smišljali su originalne scenografije i koreografije, takmičili su se ko će na kamionima koji su prolazili beogradskim ulicama, izvesti program lepše, duhovitije, atraktivnije. Pekari su mesili hleb, frizeri su frizirali, gimnastičari izvodili vežbe na konju sa hvataljkama, balerine u svojim trikoima plesale, a rudari, dimničari i vatrogasci, u svojim uniformama demonstrirali su ponešto iz njihovog posla.

Svake godine 1. maja sindikati i radnici širom sveta organizuju marševe na kojima traže bolje uslove rada. U Grčkoj sindikati javnih preduzeća neretko toga dana blokiraju čitavu zemlju. Slično je i u Rusiji i na Kubi, zemljama sa jakom socijalističkom tradicijom. Međutim, prvomajskih demonstracija bude i na Tajvanu i u Francuskoj, gde su oni više politički, nego radnički. Protesti 1. maja dobijaju novi zamah u poslednjoj deceniji otkako su, posle ekonomske krize, socijalističke ideje okupile nove poklonike. U Srbiji, zbog toga što su sindikalne organizacije uglavnom organizaciono devastirane, politički kompromitovane, a često i onemoćale i korumpirane, jedine preostale tekovine Međunarodnog praznika rada i dalje predstavljaju tradicionalni prvomajski uranci, porodični roštilji i izleti u prirodi.

Zbog restriktivnih mera radi suzbijanja epidemije koje uključuju zabranu okupljanja i socijalno distanciranje, u mnogim zemljama neće biti masovnih skupova ni protesta na kojima radnici traže bolje uslove rada i života, već će njegovo obeležavanje preći na virtuelni nivo. Kako je najavljeno, “virtuelna” okupljanja za Praznik rada preko interneta biće širom sveta. Sindikati su najavili da će moto ovogodišnjih onlajn skupova biti poziv na solidarnost. Zbog posledica pandemije na privredu globalno, milioni radnika širom sveta, kako u razvijenim tako i slabije razvijenim zemljama, ostali su bez posla u svim granama, počev od tekstilne do avioindustrije, a sa ekonomskim problemima suočavaju se i poslodavci.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here